In These Times | 09/04/2013
Većina Amerikanaca, uključujući mnoge ozbiljne informacijske i političke ovisnike, ne razume dubinu krize novinarstva. Prvenstveno možda zbog samog interneta. Budući da mnogi ljudi sebe okružuju omiljenim sajtovima i pristupaju tolikom materijalu na netu, na prvi pogled nije očigledno koliko živimo u nečemu što iskusni urednik Tom Stajts naziva „pustinjom vesti“. Vrednost ovakvog informisanja u periodima protesta i nemira je neprocenjiva, ali iluzija da to predstavlja zadovoljavajuće novinarstvo polako bledi.
Ništa ne ilustruje ovu situaciju bolje od Wikileaksovog objavljivanja nesagledivog broja tajnih dokumenata američke vlade od 2009. do 2011. Za neke je ovo bio odličan primer istraživačkog novinarstva, a Wikileaks je pokazao da je internet superioran izvor informacija. Očigledno su oni na vlasti bili ugroženi, tako da je ovo bila upravo onakva „četvrta sila“ kakva je ljudima potrebna. Zahvaljujući internetu, tvrdili su neki, sada smo zaista slobodni i imamo mogućnost da političke lidere držimo na oku.
U stvari, epizoda sa Wikileaksom dokazuje upravo suprotno. Wikileaks nije bio novinska organizacija. On je objavljivao tajne dokumente, ali „dokumenti su čamili na internetu i skrenuli su pažnju javnosti tek kad su o njima počeli da izveštavaju profesionalni novinari“, kako piše novinarka Heder Bruk, „Neobrađeni materijal nije sam po sebi bio dovoljan“. Novinarstvo je moralo da tom materijalu obezbedi kredibilitet, a novinari su morali da obave težak posao proveravanja i analize materijala da bi videli šta on zaista znači. To je zahtevalo plaćene, stalno zaposlene novinare sa institucionalnom podrškom. Takvih je u SAD bilo premalo, a i ti malobrojni bili su previše vezani za strukture moći, tako da većina ovog materijala još uvek nije proučena i sažeta za širu publiku – što se možda neće ni dogoditi za našeg života.
Pritom nije bilo nezavisnog novinarstva da reaguje kada je američka vlada pokrenula uspešan propagandni i medijski blickrig za diskreditovanje Wikileaksa. Pažnja je uglavnom skrenuta sa sadržaja ovih dokumenata na prenaduvane i neutemeljene tvrdnje da Wikileaks ugrožava nedužne živote, i na privatni život šefa Wikileaksa Džulijana Asanža. Kolumnista Glen Grinvold je samo pomalo preterivao kada je napisao, „Postoji skoro potpuni konsenzus da je Wikileaks satanska organizacija“. Ova lavina je diskreditovala i izolovala Wikileaks, uprkos dramatičnom sadržaju dokumenata koji je objavio. Poenta je bila u tome da se američkim urednicima i reporterima pošalje poruka kako treba dobro da razmisle pre nego što krenu Wikileaksovim stopama. I to je uspelo.
Internet i celokupna digitalna revolucija nisu pre svega određeni tehnologijom; oni se razvijaju onako kako društvo odluči da ih razvija. Isto tako, naš izabrani način razvoja oblikovaće i nas i naše društvo, verovatno u dramatičnoj meri. Trebalo bi da raspravljamo o brojnim društveno-političkim pitanjima i da predlažemo reforme koje bi internet i naše društvo postavile na sasvim drugačije osnove, tako da promene Ameriku nabolje i pretvore je u demokratičnije društvo. Međutim, nijedna od ovih reformi nema nikakve šanse zbog korumpiranosti političkog procesa. To ne znači da je ova situacija proizvod nekakve zavere.
U pitanju je neskrivena logika samog kapitalizma. To je sistem koji se temelji na pokušajima nekih ljudi da se bezmerno obogate ne birajući sredstva. Nikad ne možete imati previše. Neutaživa pohlepa – ponašanje koje sva nekapitalistička društva ismevaju kao ludačko – na to se svodi vrednosni sistem onih na gornjim granama privrede. Ovaj etos izričito odbacije svaku brigu o društvenim komplikacijama ili „eksternim faktorima“. Kapitalisti neprekidno lociraju nova mesta za generisanje profita, što ponekad podrazumeva da će uzeti nešto čega je bilo dovoljno i načiniti ga oskudnim. To važi i za internet. Informacije na internetu su praktično besplatne, ali komercijalni interesi rade na tome da ih učine retkim. U meri u kojoj im to pođe za rukom, BDP će možda rasti, ali društvo će biti siromašnije.
Pogledajmo koliki je put prevalila digitalna revolucija od idiličnih osamdesetih i ranih devedesetih do ovde gde se danas nalazi. Ljudi su mislili da će internet omogućiti trenutni besplatni globalni pristup sveukupnom ljudskom znanju. To će biti nekomercijalna zona, istinska javna sfera i podstaći će širenje javne svesti, stvaranje povezanijih zajednica i veću političku participaciju. To će biti posmrtna zvona sveopštoj nejednakosti, političkoj tiraniji i korporativnim monopolima. Rad će postati efikasniji, zanimljiviji, kooperativniji i humaniji. Dogodilo se suprotno. Reklo bi se da je na svakom mogućem koraku internet bio komercijalizovan, zaštićen, patentiran, privatizovan, nadgledan i monopolizovan. To je oskudica koja je stvorena.
Jedna anketa iz 2012. ustanovila je da su digitalne tehnologije, umesto da olakšaju radno opterećenje, omogućile da prosečni američki radnik uloži čak mesec i po dana neplaćenog prekovremenog rada godišnje, samo zbog korišćenja pametnih telefona i kompjutera u svako doba dana van radnog mesta. Skoro polovina ispitanika smatra da nema nikakvog izbora. Da bi od interneta napravili kapitalistički rudnik zlata, ljudi nisu žrtvovali samo svoju privatnost – a za skeptike i svoju ljudskost – nego i najveći deo nade da će stvari biti drugačije.
Za pobedu u bilo kakvoj borbi za internet potreban je širi politički pokret motivisan širim progresivnim planom, a ne samo onim konkretno usmerenim na internet ili medije. Tek tada će nas biti dovoljno da pobedimo snagu krupnog novca. Kao što je legendarni borac za ljudska prava Sol Alinski rekao, jedino što može da pobedi organizovani novac jeste organizovani narod, u velikim brojevima.
U „normalnim“ vremenima, takvi pokreti su u SAD uglavnom hipotetički. Politička ekonomija je bila dovoljno uspešna da spreči rađanje autentične masovne opozicije. Ali ovo nije normalno vreme, i svakim danom se sve više udaljavamo od njega. Treba se samo prisetiti velikih protesta 2011, kakve decenijama nismo videli, protiv podivljale nejednakosti, korporativne dominacije u ekonomiji i politici, smrtnog zagrljaja štednje, beskrajnog ratovanja i stagnantne političke ekonomije u kojoj po svemu sudeći nema mesta za mlade ljude, radnike i prirodu.
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic uhvatio je duh protestnih gibanja u SAD i širom sveta 2012: Iza većina protesta krile su se stare nedaće koje su zadobile nove oblike i novu urgentnost. Vladalo je opšte osećanje da je u našem ekonomskom sistemu nešto duboko pogrešno, kao i u političkom sistemu, jer umesto da ispravlja naš ekonomski sistem, on je samo učvršćivao njegove nedostatke. Raskorak između onoga što je trebalo da rade naš ekonomski i politički sistem – što su nam govorili da rade – i onoga što su zapravo radili postao je preveliki da bi se mogao ignorisati… univerzalne vrednosti slobode i poštenja žrtvovane su na oltaru pohlepe nekolicine.
Može li se internet reformisati i od njega stvoriti javno dobro, a da kapitalizam ostane netaknut? Informatička tehnologija čini 40 odsto svih stranih investicija u SAD, a ta je cifra četiri puta veća nego pre 50 godina. Internet korporacije sada čine skoro polovinu od 30 najvećih firmi u SAD prema tržišnoj vrednosti. Ko dovede u pitanje prerogative internet giganata, uprkos svim hvalospevima, dovodi u pitanje dominantnu komponentu realno postojećeg kapitalizma.
Ovo je važno pitanje i za one koji nisu posvećivali mnogo pažnje internet politici, ali su duboko zabrinuti zbog nepravde, siromaštva, nejednakosti i korupcije. S vremena na vreme, među takvim aktivistima se primećuje optimistička ideja da digitalna tehnologija može da proizvede novu, dramatično superiorniju kapitalističku ekonomiju i da su današnji internet giganti saveznici a ne protivnici u stvaranju novog dobronamernog kapitalizma. Logika je zdrava: nekada su ogromne investicije u železnicu i kola (i srodne industrije) u različitim periodima kapitalističkog razvoja donosile veće stope rasta i bolji životni standard. Kada pogledamo neverovatne investicije u informatičku tehnologiju možemo se zapitati zašto ponovo ne bi bilo tako, samo ovoga puta bez ekološke štete? Odgovor je prost: uprkos neprekidnim tvrdnjama da je sjajni novi kapitalizam odmah tu iza ugla zahvaljujući novim digitalnim tehnologijama, one nisu utemeljene u realnosti. Konkretno, među 30 najvrednijih američkih firmi postoji 13 internet giganata, ali samo četiri od njih spadaju u 30 najvećih privatnih poslodavaca. Očigledno je da za ljude na vrhu ima mnogo novca – i oni bi da to tako ostane – ali nema mnogo dokaza da se ta korist proteže naniže, niz lanac ishrane. Naprotiv.
Pokušaji da se reformiše kapitalizam a da internet giganti ostanu netaknuti nije moguć. Internet giganti nisu progresivna snaga. Njihovi masivni profiti rezultat su monopolskih privilegija, efekata umrežavanja, komercijalizma, eksploatisanog rada i brojnih državnih mera i subvencija. Model rasta internet giganata, kako ga je formulisao jedan vodeći analitičar poslovanja, jeste „prikupljanje intelektualnog vlasništva“, tj. pretvaranje izobilja u oskudicu.
Sve većem broju ljudi ova logika sugeriše da je vreme da se ozbiljno razmisli o uspostavljanju nove ekonomije. „Kapitalistički sistem mogao je da napreduje, uz neke prekide, tokom 18-og, 19-og i 20-og veka“, napisao je Džeri Mander 2012, „Ali sada je prevaziđen, nepopravljiv i postaje sve destruktivniji.“ Kapitalizmu je „istekao rok. Ako nam je stalo do buduće dobrobiti za ljude i prirodu, vreme je da krenemo dalje.“
U vreme najdubljih ponora Velike ekonomske krize, Kejns je napisao sjajan esej u kojem je priznao da su ekonomisti, kao i privredni i politički lideri, strahovito pogrešili u procenama o tome kako da ekonomije radi u korist većine stanovništva. „Dekadentni međunarodni ali individualistički kapitalizam, u m rukama u kojima se obreo posle rata“, pisao je Kejns 1933, „ne predstavlja uspeh. On nije inteligentan, nije lep, nije pravedan, nije čestit – i ne daje rezultate“. Kejns se zalagao za otvoreni period debate i eksperimentisanja, jer su se postojeće teorije i mere pokazale katastrofalnima i promašenima.
Ono što je Kejns predlagao početkom tridesetih upravo je pristup koji nam je potreban danas. Treba da počnemo da eksperimentišemo otvorenog uma. Treba da se oslobodimo okova današnjeg sistema i da vidimo šta u njemu može da funkcioniše. „Treba da zamislimo drugačiji društveni poredak“, piše Kris Hejs, „da bismo dobili predstavu o tome kako bi izgledale egalitarnije institucije“. U većini radova na ovu temu, posebno kod ekonomista kao što su Ričard Vulf, Džulijet Šor i Gar Alperovic, izdvajaju se sledeće vrednosti:
– Bogatstvo zajednice treba da kontrolišu ljudi iz te zajednice.
– Kontrola decentralizovane i lokalne zajednice mora biti naglašena, uz državu koja pomaže lokalno planiranje.
– Mora postojati jaka posvećenost raznovrsnim zadrugama i neprofitnim organizacijama.
– Demokratska kontrola preduzeća od strane zaposlenih je imperativ.
– Ekološki zdrava proizvodnja i distribucija mora biti prioritet.
U američkom kontekstu, zbog ovakvih reči neko bi mogao da posumnja u zdrav razum autora; one su toliko daleko od postojeće stvarnosti i etabliranog mišljenja. Ali ispod površine javljaju se nove vrste preduzeća. U kriznim oblastima poput Klivlenda, ona su nadu za budućnost. Počinjemo da stičemo neka iskustva o tome kako bi mogla izgledati demokratska, postkapitalistička ekonomija i kako bi mogla da funkcioniše. Biće tržišta, biće profitnih preduzeća, ali pod centralnom logikom sistema višak vrednosti će uglavnom biti pod kontrolom neprofitne zajednice.
Apsolutno ključno za izgradnju ove nove političke ekonomije biće kreiranje neprofitnih i nekomercijalnih organizacija koje će se baviti novinarstvom, kulturnom produkcijom, pružanjem pristupa internetu i biti temelj lokalnih institucija. Ove organizacije se mogu kretati od lokalnih radio i televizijskih stanica, preko kulturnih i medijskih centara, do sportskih liga i lokalnih internet provajdera.
Ako ostane na sadašnjem kursu i bude i dalje vođena potrebama kapitala, digitalna tehnologija može biti upotrebljena na način izrazito nepovoljan po slobodu, demokratiju i sve što je u bilo kakvoj vezi sa dobrim životom. Stoga su bitke za internet od presudnog značaja za one koji žele da izgrade bolje društvo. Kada se prašina slegne na ovoj ključnoj prekretnici, ukoliko se naša društva korenito ne transformišu nabolje, ako demokratija ne pobedi kapital, ispostaviće se da je digitalna revolucija to bila samo u svom nazivu. Ona će biti samo ironičan, tragičan podsetnik na raskorak između potencijala i realnosti ljudskog društva.
Robert McChesney, In These Times, 03.05.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.04.2013.
Većina Amerikanaca, uključujući mnoge ozbiljne informacijske i političke ovisnike, ne razume dubinu krize novinarstva. Prvenstveno možda zbog samog interneta. Budući da mnogi ljudi sebe okružuju omiljenim sajtovima i pristupaju tolikom materijalu na netu, na prvi pogled nije očigledno koliko živimo u nečemu što iskusni urednik Tom Stajts naziva „pustinjom vesti“. Vrednost ovakvog informisanja u periodima protesta i nemira je neprocenjiva, ali iluzija da to predstavlja zadovoljavajuće novinarstvo polako bledi.
Ništa ne ilustruje ovu situaciju bolje od Wikileaksovog objavljivanja nesagledivog broja tajnih dokumenata američke vlade od 2009. do 2011. Za neke je ovo bio odličan primer istraživačkog novinarstva, a Wikileaks je pokazao da je internet superioran izvor informacija. Očigledno su oni na vlasti bili ugroženi, tako da je ovo bila upravo onakva „četvrta sila“ kakva je ljudima potrebna. Zahvaljujući internetu, tvrdili su neki, sada smo zaista slobodni i imamo mogućnost da političke lidere držimo na oku.
U stvari, epizoda sa Wikileaksom dokazuje upravo suprotno. Wikileaks nije bio novinska organizacija. On je objavljivao tajne dokumente, ali „dokumenti su čamili na internetu i skrenuli su pažnju javnosti tek kad su o njima počeli da izveštavaju profesionalni novinari“, kako piše novinarka Heder Bruk, „Neobrađeni materijal nije sam po sebi bio dovoljan“. Novinarstvo je moralo da tom materijalu obezbedi kredibilitet, a novinari su morali da obave težak posao proveravanja i analize materijala da bi videli šta on zaista znači. To je zahtevalo plaćene, stalno zaposlene novinare sa institucionalnom podrškom. Takvih je u SAD bilo premalo, a i ti malobrojni bili su previše vezani za strukture moći, tako da većina ovog materijala još uvek nije proučena i sažeta za širu publiku – što se možda neće ni dogoditi za našeg života.
Pritom nije bilo nezavisnog novinarstva da reaguje kada je američka vlada pokrenula uspešan propagandni i medijski blickrig za diskreditovanje Wikileaksa. Pažnja je uglavnom skrenuta sa sadržaja ovih dokumenata na prenaduvane i neutemeljene tvrdnje da Wikileaks ugrožava nedužne živote, i na privatni život šefa Wikileaksa Džulijana Asanža. Kolumnista Glen Grinvold je samo pomalo preterivao kada je napisao, „Postoji skoro potpuni konsenzus da je Wikileaks satanska organizacija“. Ova lavina je diskreditovala i izolovala Wikileaks, uprkos dramatičnom sadržaju dokumenata koji je objavio. Poenta je bila u tome da se američkim urednicima i reporterima pošalje poruka kako treba dobro da razmisle pre nego što krenu Wikileaksovim stopama. I to je uspelo.
Internet i celokupna digitalna revolucija nisu pre svega određeni tehnologijom; oni se razvijaju onako kako društvo odluči da ih razvija. Isto tako, naš izabrani način razvoja oblikovaće i nas i naše društvo, verovatno u dramatičnoj meri. Trebalo bi da raspravljamo o brojnim društveno-političkim pitanjima i da predlažemo reforme koje bi internet i naše društvo postavile na sasvim drugačije osnove, tako da promene Ameriku nabolje i pretvore je u demokratičnije društvo. Međutim, nijedna od ovih reformi nema nikakve šanse zbog korumpiranosti političkog procesa. To ne znači da je ova situacija proizvod nekakve zavere.
U pitanju je neskrivena logika samog kapitalizma. To je sistem koji se temelji na pokušajima nekih ljudi da se bezmerno obogate ne birajući sredstva. Nikad ne možete imati previše. Neutaživa pohlepa – ponašanje koje sva nekapitalistička društva ismevaju kao ludačko – na to se svodi vrednosni sistem onih na gornjim granama privrede. Ovaj etos izričito odbacije svaku brigu o društvenim komplikacijama ili „eksternim faktorima“. Kapitalisti neprekidno lociraju nova mesta za generisanje profita, što ponekad podrazumeva da će uzeti nešto čega je bilo dovoljno i načiniti ga oskudnim. To važi i za internet. Informacije na internetu su praktično besplatne, ali komercijalni interesi rade na tome da ih učine retkim. U meri u kojoj im to pođe za rukom, BDP će možda rasti, ali društvo će biti siromašnije.
Pogledajmo koliki je put prevalila digitalna revolucija od idiličnih osamdesetih i ranih devedesetih do ovde gde se danas nalazi. Ljudi su mislili da će internet omogućiti trenutni besplatni globalni pristup sveukupnom ljudskom znanju. To će biti nekomercijalna zona, istinska javna sfera i podstaći će širenje javne svesti, stvaranje povezanijih zajednica i veću političku participaciju. To će biti posmrtna zvona sveopštoj nejednakosti, političkoj tiraniji i korporativnim monopolima. Rad će postati efikasniji, zanimljiviji, kooperativniji i humaniji. Dogodilo se suprotno. Reklo bi se da je na svakom mogućem koraku internet bio komercijalizovan, zaštićen, patentiran, privatizovan, nadgledan i monopolizovan. To je oskudica koja je stvorena.
Jedna anketa iz 2012. ustanovila je da su digitalne tehnologije, umesto da olakšaju radno opterećenje, omogućile da prosečni američki radnik uloži čak mesec i po dana neplaćenog prekovremenog rada godišnje, samo zbog korišćenja pametnih telefona i kompjutera u svako doba dana van radnog mesta. Skoro polovina ispitanika smatra da nema nikakvog izbora. Da bi od interneta napravili kapitalistički rudnik zlata, ljudi nisu žrtvovali samo svoju privatnost – a za skeptike i svoju ljudskost – nego i najveći deo nade da će stvari biti drugačije.
Za pobedu u bilo kakvoj borbi za internet potreban je širi politički pokret motivisan širim progresivnim planom, a ne samo onim konkretno usmerenim na internet ili medije. Tek tada će nas biti dovoljno da pobedimo snagu krupnog novca. Kao što je legendarni borac za ljudska prava Sol Alinski rekao, jedino što može da pobedi organizovani novac jeste organizovani narod, u velikim brojevima.
U „normalnim“ vremenima, takvi pokreti su u SAD uglavnom hipotetički. Politička ekonomija je bila dovoljno uspešna da spreči rađanje autentične masovne opozicije. Ali ovo nije normalno vreme, i svakim danom se sve više udaljavamo od njega. Treba se samo prisetiti velikih protesta 2011, kakve decenijama nismo videli, protiv podivljale nejednakosti, korporativne dominacije u ekonomiji i politici, smrtnog zagrljaja štednje, beskrajnog ratovanja i stagnantne političke ekonomije u kojoj po svemu sudeći nema mesta za mlade ljude, radnike i prirodu.
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic uhvatio je duh protestnih gibanja u SAD i širom sveta 2012: Iza većina protesta krile su se stare nedaće koje su zadobile nove oblike i novu urgentnost. Vladalo je opšte osećanje da je u našem ekonomskom sistemu nešto duboko pogrešno, kao i u političkom sistemu, jer umesto da ispravlja naš ekonomski sistem, on je samo učvršćivao njegove nedostatke. Raskorak između onoga što je trebalo da rade naš ekonomski i politički sistem – što su nam govorili da rade – i onoga što su zapravo radili postao je preveliki da bi se mogao ignorisati… univerzalne vrednosti slobode i poštenja žrtvovane su na oltaru pohlepe nekolicine.
Može li se internet reformisati i od njega stvoriti javno dobro, a da kapitalizam ostane netaknut? Informatička tehnologija čini 40 odsto svih stranih investicija u SAD, a ta je cifra četiri puta veća nego pre 50 godina. Internet korporacije sada čine skoro polovinu od 30 najvećih firmi u SAD prema tržišnoj vrednosti. Ko dovede u pitanje prerogative internet giganata, uprkos svim hvalospevima, dovodi u pitanje dominantnu komponentu realno postojećeg kapitalizma.
Ovo je važno pitanje i za one koji nisu posvećivali mnogo pažnje internet politici, ali su duboko zabrinuti zbog nepravde, siromaštva, nejednakosti i korupcije. S vremena na vreme, među takvim aktivistima se primećuje optimistička ideja da digitalna tehnologija može da proizvede novu, dramatično superiorniju kapitalističku ekonomiju i da su današnji internet giganti saveznici a ne protivnici u stvaranju novog dobronamernog kapitalizma. Logika je zdrava: nekada su ogromne investicije u železnicu i kola (i srodne industrije) u različitim periodima kapitalističkog razvoja donosile veće stope rasta i bolji životni standard. Kada pogledamo neverovatne investicije u informatičku tehnologiju možemo se zapitati zašto ponovo ne bi bilo tako, samo ovoga puta bez ekološke štete? Odgovor je prost: uprkos neprekidnim tvrdnjama da je sjajni novi kapitalizam odmah tu iza ugla zahvaljujući novim digitalnim tehnologijama, one nisu utemeljene u realnosti. Konkretno, među 30 najvrednijih američkih firmi postoji 13 internet giganata, ali samo četiri od njih spadaju u 30 najvećih privatnih poslodavaca. Očigledno je da za ljude na vrhu ima mnogo novca – i oni bi da to tako ostane – ali nema mnogo dokaza da se ta korist proteže naniže, niz lanac ishrane. Naprotiv.
Pokušaji da se reformiše kapitalizam a da internet giganti ostanu netaknuti nije moguć. Internet giganti nisu progresivna snaga. Njihovi masivni profiti rezultat su monopolskih privilegija, efekata umrežavanja, komercijalizma, eksploatisanog rada i brojnih državnih mera i subvencija. Model rasta internet giganata, kako ga je formulisao jedan vodeći analitičar poslovanja, jeste „prikupljanje intelektualnog vlasništva“, tj. pretvaranje izobilja u oskudicu.
Sve većem broju ljudi ova logika sugeriše da je vreme da se ozbiljno razmisli o uspostavljanju nove ekonomije. „Kapitalistički sistem mogao je da napreduje, uz neke prekide, tokom 18-og, 19-og i 20-og veka“, napisao je Džeri Mander 2012, „Ali sada je prevaziđen, nepopravljiv i postaje sve destruktivniji.“ Kapitalizmu je „istekao rok. Ako nam je stalo do buduće dobrobiti za ljude i prirodu, vreme je da krenemo dalje.“
U vreme najdubljih ponora Velike ekonomske krize, Kejns je napisao sjajan esej u kojem je priznao da su ekonomisti, kao i privredni i politički lideri, strahovito pogrešili u procenama o tome kako da ekonomije radi u korist većine stanovništva. „Dekadentni međunarodni ali individualistički kapitalizam, u m rukama u kojima se obreo posle rata“, pisao je Kejns 1933, „ne predstavlja uspeh. On nije inteligentan, nije lep, nije pravedan, nije čestit – i ne daje rezultate“. Kejns se zalagao za otvoreni period debate i eksperimentisanja, jer su se postojeće teorije i mere pokazale katastrofalnima i promašenima.
Ono što je Kejns predlagao početkom tridesetih upravo je pristup koji nam je potreban danas. Treba da počnemo da eksperimentišemo otvorenog uma. Treba da se oslobodimo okova današnjeg sistema i da vidimo šta u njemu može da funkcioniše. „Treba da zamislimo drugačiji društveni poredak“, piše Kris Hejs, „da bismo dobili predstavu o tome kako bi izgledale egalitarnije institucije“. U većini radova na ovu temu, posebno kod ekonomista kao što su Ričard Vulf, Džulijet Šor i Gar Alperovic, izdvajaju se sledeće vrednosti:
– Bogatstvo zajednice treba da kontrolišu ljudi iz te zajednice.
– Kontrola decentralizovane i lokalne zajednice mora biti naglašena, uz državu koja pomaže lokalno planiranje.
– Mora postojati jaka posvećenost raznovrsnim zadrugama i neprofitnim organizacijama.
– Demokratska kontrola preduzeća od strane zaposlenih je imperativ.
– Ekološki zdrava proizvodnja i distribucija mora biti prioritet.
U američkom kontekstu, zbog ovakvih reči neko bi mogao da posumnja u zdrav razum autora; one su toliko daleko od postojeće stvarnosti i etabliranog mišljenja. Ali ispod površine javljaju se nove vrste preduzeća. U kriznim oblastima poput Klivlenda, ona su nadu za budućnost. Počinjemo da stičemo neka iskustva o tome kako bi mogla izgledati demokratska, postkapitalistička ekonomija i kako bi mogla da funkcioniše. Biće tržišta, biće profitnih preduzeća, ali pod centralnom logikom sistema višak vrednosti će uglavnom biti pod kontrolom neprofitne zajednice.
Apsolutno ključno za izgradnju ove nove političke ekonomije biće kreiranje neprofitnih i nekomercijalnih organizacija koje će se baviti novinarstvom, kulturnom produkcijom, pružanjem pristupa internetu i biti temelj lokalnih institucija. Ove organizacije se mogu kretati od lokalnih radio i televizijskih stanica, preko kulturnih i medijskih centara, do sportskih liga i lokalnih internet provajdera.
Ako ostane na sadašnjem kursu i bude i dalje vođena potrebama kapitala, digitalna tehnologija može biti upotrebljena na način izrazito nepovoljan po slobodu, demokratiju i sve što je u bilo kakvoj vezi sa dobrim životom. Stoga su bitke za internet od presudnog značaja za one koji žele da izgrade bolje društvo. Kada se prašina slegne na ovoj ključnoj prekretnici, ukoliko se naša društva korenito ne transformišu nabolje, ako demokratija ne pobedi kapital, ispostaviće se da je digitalna revolucija to bila samo u svom nazivu. Ona će biti samo ironičan, tragičan podsetnik na raskorak između potencijala i realnosti ljudskog društva.
Robert McChesney, In These Times, 03.05.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.04.2013.