Primjer komentara.docx
Saša Ilić
Rehabilitacija ratnog zločinca
Odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovan je komandant četničkog pokreta Dragoljub Draža Mihailović, čime je poništena presuda od 15.7.1946, a njemu su vraćena građanska prava. Sudija Aleksandar Trešnjev je rekao „da na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji, ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna“. Ovoj konačnoj presudi su pored akademske zajednice, te Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ogroman doprinos dali intelektualci i pisci iz Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN centra, koji su decenijama otvoreno ili mirno ćuteći podržavali kontinuirani proces rehabilitacije četništva na svim nivoima. Naposletku, ključnu ulogu u ovom kriminalnom procesu koji je sada i zakonski sproveden, imali su lideri Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove, Srpske napredne stranke, Demokratske stranke Srbije kao i veliki deo Demokratske stranke. Ova mreža bi se mogla širiti na čitav spektar manjih stranaka, pokreta, klubova, studentskih udruženja i ostalih oblika društvenog, političkog i kulturnog života današnje Srbije. Ono što je, međutim, najvažnije, cela ova stvar je odavno napustila srbijanske fašističke salone u kojima su svoje ideje širili osvedočeni desničari poput Dragoša Kalajića, Dragoslava Bokana ili Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića. Ovo je postalo magistrala srpske evropske politike, politička supstanca koja je objedinila glasove ulice, salona, kafana, medija, kabineta, ministarstava, a danas i suda. Ti glasovi su danas dobili zadovoljenje.
Bila je poučna emisija Da, možda, ne novinarke Olivere Kovačević, koja je emitovana nedavno na RTS-u, uoči donošenja ove konačne presude. U njoj se videlo zapravo kako funkcionišu intelektualci na desnici. Naime, i pored svedočenja preživelih članova porodica (prikazan je insert iz dokumentarnog filma „Problem percepcije“ režisera Ivana Mandića) o strašnom četničkom pokolju u Vraniću decembra 1943, istoričar Bojan Dimitrijević se samo smejao, navodeći da su to sitnice koje prate građanske ratove. Istoričar Dimitrijević i urednik Nedeljnika Veljko Lalić slično su reagovali i na pomen pokolja i etničkog čišćenja u Sandžaku. Za njih je Draža Mihailović ostao antifašista, čovek kome su osporena osnovna građanska prava. Danas je jasno da i većinska Srbija deli takve stavove tako da ova kriminalna presuda neće uznemiriti previše ljudi. S njima će poput Vojislava Šešelja sa predstavnicama Žena u crnom pred Palatom pravde, vladajuće strukture umeti lako da se obračunaju.
Presuda o rehabilitaciji pala je baš u vreme velikog poleta premijera Vučića na obnovi dijaloga sa Bošnjacima. Naime, on je nedavno, prilikom polaganja kamena temeljca za Dijagnostički centar u Novom Pazaru, rekao da je „spreman da razgovara sa svim Bošnjacima, s onima u Sarajevu i u Pazaru, kako bi otvorio pravi dijalog, da ne bi bilo sukoba više u budućnosti“. Radilo se zapravo o izuzetnom činu premijerske milosti kojim je dopušteno da donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata dospe do Novog Pazara. Nakon toga je premijer proglašen počasnim građaninom Pazara, a njegova kampanja je otišla i korak dalje, juče u Sarajevu, na Biznis Forumu, kada se založio za istu stvar, naglašavajući da njegova otvorenost i rešenost da govori o „teškim temama“ (mada niko živ nije shvatio našta je tačno mislio) dolazi zapravo iz diktata tržišta i kapitala iz pomenutih Emirata: „Spremni smo otvoriti te teme i zatvoriti ih jer se mora razmišljati, govoriti o zajedničkoj budućnosti naših zemalja. Ukoliko želimo privući ulagače, moramo živeti zajedno. Jer, 12 miliona ljudi je mnogo više nego osam ili četiri“.
Odluka Višeg suda u Beogradu mora da mu je došla kao poručena u nastojanjima da pridobije poverenje Bošnjaka i zvaničnog Sarajeva, jer nema bolje stvari koju je Srbija mogla da ponudi regionu/regiji u ovom trenutku od umivenog Draže Mihailovića. Svakako će se premijer Vučić izvlačiti na to da nikada ranije nije čuo za četnike, Ravnogorski pokret i generala Mihailovića, kao i da je sudstvo u Srbiji slobodno. No ono što je on sa svojim najbližim saborcima položio u temelje ovog kriminalnog procesa, nadilazi sve domašaje desnice u sada omiljenom regionu. Oliver Antić, savetnik predsednika Nikolića i punomoćnik predlagača rehabilitacije generala Mihailovića, pozdravio je ovaj skandalozni čin, rekavši pritom da je ovakva „odluka suda istorijska i da razloga za slavlje ima Srbija ali i Hrvati i čitav region“. Tako najverovatnije misli i predsednik Nikolić. Vuk Drašković, takođe. Ali to su samo prvi glasovi koji su se mogli čuti u javnosti nakon ove presude. Ono što sledi, kada se ulična i medijska slavlja budu utišala, zapravo je revizionistički udar na obrazovanje koje je i do sada jedva odolevalo vremenu. Sada, međutim, postoje sve zakonske osnove da se budućim generacijama detaljno objasni kako su pokolji Bošnjaka, Hrvata i Albanaca u Drugom svetskom ratu, kao i tokom ratova devedesetih godina, bili deo plana za stvaranje moderne antifašističke proevropske Srbije. Ili drugim rečima, bio je to master plan za povećanje tržišta, jer svakako je bolje imati 12 miliona ljudi nego osam ili četiri. Onih par stotina hiljada prognanih i ubijenih ne treba računati, jer oni ionako ne bi kupovali proizvode made in Serbia.
Rehabilitacija ratnog zločinca
Odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovan je komandant četničkog pokreta Dragoljub Draža Mihailović, čime je poništena presuda od 15.7.1946, a njemu su vraćena građanska prava. Sudija Aleksandar Trešnjev je rekao „da na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji, ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna“. Ovoj konačnoj presudi su pored akademske zajednice, te Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ogroman doprinos dali intelektualci i pisci iz Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN centra, koji su decenijama otvoreno ili mirno ćuteći podržavali kontinuirani proces rehabilitacije četništva na svim nivoima. Naposletku, ključnu ulogu u ovom kriminalnom procesu koji je sada i zakonski sproveden, imali su lideri Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove, Srpske napredne stranke, Demokratske stranke Srbije kao i veliki deo Demokratske stranke. Ova mreža bi se mogla širiti na čitav spektar manjih stranaka, pokreta, klubova, studentskih udruženja i ostalih oblika društvenog, političkog i kulturnog života današnje Srbije. Ono što je, međutim, najvažnije, cela ova stvar je odavno napustila srbijanske fašističke salone u kojima su svoje ideje širili osvedočeni desničari poput Dragoša Kalajića, Dragoslava Bokana ili Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića. Ovo je postalo magistrala srpske evropske politike, politička supstanca koja je objedinila glasove ulice, salona, kafana, medija, kabineta, ministarstava, a danas i suda. Ti glasovi su danas dobili zadovoljenje.
Bila je poučna emisija Da, možda, ne novinarke Olivere Kovačević, koja je emitovana nedavno na RTS-u, uoči donošenja ove konačne presude. U njoj se videlo zapravo kako funkcionišu intelektualci na desnici. Naime, i pored svedočenja preživelih članova porodica (prikazan je insert iz dokumentarnog filma „Problem percepcije“ režisera Ivana Mandića) o strašnom četničkom pokolju u Vraniću decembra 1943, istoričar Bojan Dimitrijević se samo smejao, navodeći da su to sitnice koje prate građanske ratove. Istoričar Dimitrijević i urednik Nedeljnika Veljko Lalić slično su reagovali i na pomen pokolja i etničkog čišćenja u Sandžaku. Za njih je Draža Mihailović ostao antifašista, čovek kome su osporena osnovna građanska prava. Danas je jasno da i većinska Srbija deli takve stavove tako da ova kriminalna presuda neće uznemiriti previše ljudi. S njima će poput Vojislava Šešelja sa predstavnicama Žena u crnom pred Palatom pravde, vladajuće strukture umeti lako da se obračunaju.
Presuda o rehabilitaciji pala je baš u vreme velikog poleta premijera Vučića na obnovi dijaloga sa Bošnjacima. Naime, on je nedavno, prilikom polaganja kamena temeljca za Dijagnostički centar u Novom Pazaru, rekao da je „spreman da razgovara sa svim Bošnjacima, s onima u Sarajevu i u Pazaru, kako bi otvorio pravi dijalog, da ne bi bilo sukoba više u budućnosti“. Radilo se zapravo o izuzetnom činu premijerske milosti kojim je dopušteno da donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata dospe do Novog Pazara. Nakon toga je premijer proglašen počasnim građaninom Pazara, a njegova kampanja je otišla i korak dalje, juče u Sarajevu, na Biznis Forumu, kada se založio za istu stvar, naglašavajući da njegova otvorenost i rešenost da govori o „teškim temama“ (mada niko živ nije shvatio našta je tačno mislio) dolazi zapravo iz diktata tržišta i kapitala iz pomenutih Emirata: „Spremni smo otvoriti te teme i zatvoriti ih jer se mora razmišljati, govoriti o zajedničkoj budućnosti naših zemalja. Ukoliko želimo privući ulagače, moramo živeti zajedno. Jer, 12 miliona ljudi je mnogo više nego osam ili četiri“.
Odluka Višeg suda u Beogradu mora da mu je došla kao poručena u nastojanjima da pridobije poverenje Bošnjaka i zvaničnog Sarajeva, jer nema bolje stvari koju je Srbija mogla da ponudi regionu/regiji u ovom trenutku od umivenog Draže Mihailovića. Svakako će se premijer Vučić izvlačiti na to da nikada ranije nije čuo za četnike, Ravnogorski pokret i generala Mihailovića, kao i da je sudstvo u Srbiji slobodno. No ono što je on sa svojim najbližim saborcima položio u temelje ovog kriminalnog procesa, nadilazi sve domašaje desnice u sada omiljenom regionu. Oliver Antić, savetnik predsednika Nikolića i punomoćnik predlagača rehabilitacije generala Mihailovića, pozdravio je ovaj skandalozni čin, rekavši pritom da je ovakva „odluka suda istorijska i da razloga za slavlje ima Srbija ali i Hrvati i čitav region“. Tako najverovatnije misli i predsednik Nikolić. Vuk Drašković, takođe. Ali to su samo prvi glasovi koji su se mogli čuti u javnosti nakon ove presude. Ono što sledi, kada se ulična i medijska slavlja budu utišala, zapravo je revizionistički udar na obrazovanje koje je i do sada jedva odolevalo vremenu. Sada, međutim, postoje sve zakonske osnove da se budućim generacijama detaljno objasni kako su pokolji Bošnjaka, Hrvata i Albanaca u Drugom svetskom ratu, kao i tokom ratova devedesetih godina, bili deo plana za stvaranje moderne antifašističke proevropske Srbije. Ili drugim rečima, bio je to master plan za povećanje tržišta, jer svakako je bolje imati 12 miliona ljudi nego osam ili četiri. Onih par stotina hiljada prognanih i ubijenih ne treba računati, jer oni ionako ne bi kupovali proizvode made in Serbia.