Primjer profila.docx
Newsweek donosi portret Rasima Ljajića:
Čovek za sve režime i nezgodne poslove
Od 2000-te do danas jedina konstanta u svim vladajućim garniturama je bio Rasim Ljajić
Piše: Momčilo Petrović
Posle ovih izbora i još jednog ministarskog mandata, nema nikakvog razloga da se onaj kip žene sa krova Nemanjine 11 ne zameni figurom Rasima Ljajića. Političara koji je više zaslužio da se smatra zaštitnim licem srpske vlade jednostavno nemamo. Kuriozitet je da je čovek koji je bio član svih kabineta posle 5. oktobra prvi put ministar postao slučajno i da su za njega izmišljali resor!
Ljajiću,istaknutom članu opoziconog bloka, Zoran Đinđić je obećao - kad pobede - mesto poslanika u Saveznoj skupštini. I pobedili su. Na izborima 24. septembra 2000. godine DOS je dobio deset mandata, a Rasim Ljajić bio je deveti na listi.
Pošao je na konstitutivnu sednicu parlamenta praktično na onim stepenicama između Rosandićevih konja Žarko Korać mu je rekao da je Đinđić mandat dao Esadu Džudževiću iz Ugljaninove stranke jer je i prema njima imao obavezu. A Rasimu Ljajiću obećaj u da će moći da bira resor kad bude formirana vlada. Najviše su na tome insistirali Svilanović, Labus i Korać, da se Ljajićev opozicioni rad „kompenzuje“ ministarskim mestom, pa je na kraju u vladi SRJ izmišljeno ministarstvo za nacionalne i etničke zajednice.
Posle potpisivanja Beogradskog sporazuma marta 2003. godine, izabran je za ministra za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara SCG. U drugoj vladi Vojislava Koštunice od 15. maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar rada i socijalne politike.
Istu funkciju obavljao je i u vladi Mirka Cvetkovića, formiranoj u julu 2008. godine, kao i nakon njene rekonstrukcije u martu 2011. godine do 2012. godine. U vladi Ivice Dačića bio je potpredsednik i ministar spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija od 2012. do 2014. godine.
Potpredsednik i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija je i u aktuelnoj vladi Aleksandra Vučića. I opet će, ako bude sreće...Na listi SNS za predstojeće izbore je pod rednim brojem 2.
„Razlozi za koaliciju sa naprednjacima su ti što smo s njima dobro sarađivali i što su ispunili sve što su obećali tokom predizborne kampanje 2014. godine“, rekao je bez stida.
Preporod Novog Pazara
Upravo su odsustvo stida i slučaj obeležje celokupnog političkog rada ovog pedesetdvogodišnjeg Novopazaraca, kojeg je nedeljnik Vreme 2004. proglasio za ličnost godine. Događaji koji su prethodili raspadu SFRJ zatekli su ga na studijama medicine u Sarajevu. U proleće 1990, u ime grupe sandžačkih studenata, posle jedne zajedničke molitve, prišao je ispred džamije Aliji Izetbegoviću da se raspita za osnivačku skupštinu SDA, muslimanske stranke u Bosni, i tako upoznao ovog bošnjačkog političara. Potom mu je Izetbegović zatražio pomoć u formiranju ogranka SDA u Sandžaku, a Ljajić mu je za predsednika tog ogranka doveo specijalizanta stomatologije koji se zvao Sulejman Ugljanin.
U naredne tri godine Ugljanin i Ljajić vodiće sandžačku SDA, a do razlaza će doći 1993. godine, kada je Ugljanin od hapšenja koje je naložio Milošević pobegao u Tursku. Naredne godine formira Koaliciju Sandžak i od tada traje oštro njihovo suparništvo.
U ratnim godinama i periodu neposredno posle njih dominirao je Ugljanin sa svojom zapaljivom nacionalističkom retorikom. U godinama relativnog mira prevagu je odnosila Ljajićeva realistička opcija. Ilustrativna je sledeća činjenica: od 2000. do 2008. godine u Novom Pazaru je na vlasti bila Ugljaninova Stranka demokratske akcije Sandžaka, a od tada Ljajićeva Sandžačka demokratska partija. Istina, posle izbora 2012, kada su se obojica našla u Dačićevoj vladi, delili su vlast i u Novom Pazaru, ali je idila kratko trajala: posle godinu dana Ljajić je veštim manevrom „prekomponovao“ skupštinsku većinu i izgurao SDA.
Kada je pre neki dan Sulejman Ugljanin od Saveta bezbednosti UN zatražio da u Sandžak pošalje „snage za sprečavanje konflikata“ i preduzme „druge mere za zaštitu bošnjačkog naroda“, Rasim Ljajić je to nazvao „serijom budalaština koje slušamo već 25 godina“.
Razlika među njima je i u rezultatima upravljanju Novim Pazarom. Poslednjih godina uređen je centar grada, sazidane su nove školske zgrade - u nekim školama, zbog manjka prostora, nastava je obavljana u tri smene, pa su đaci ustajali pre hodže koji poziva na jutarnju molitvu! - a najveći uspeh svakako predstavlja to što je stabilizovano snabdevanje vodom. Decenijama unazad, od maja do oktobra, slavine u domovima Novopazaraca bile su suve!
Izvršilac haških poslova
Što se Ljajićevih rezultata na republičkom nivou tiče, stvari stoje malo drugačije - bio je najbolji u onim poslovima koji nisu imali veze s ministrovanjem!
Kad se 2004. godine postavilo pitanje ko će da potpisuje rešenja o izručenju u Hag, republički ministri pravde Vladan Batić i Željko Šturanović zaključili su da to nije njihov posao i da time treba da se bavi Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Savezna država imala je samo pet ministarstva i sve što nije bilo odbrana, spoljni poslovi, unutrašnja i spoljna ekonomija, spadalo je u resor Rasima Ljajića - readmisije, ekstradicije, transfer osuđenih, sve se smatralo „ljudskim pravima“, pa mu je tako - slučajno! - dodeljeno formalno izručenje haških optuženika. „Nisam bio uključen u aktivnosti vezane za saradnju, to je radio Nacionalni savet, Ministarstvo spoljnih poslova, Svilanović, a ja sam potpisivao rešenja o izručenju, računao sam da je moja uloga tu potpuno drugorazredna“, objasnio je u januaru 2005. godine u intervjuu Vremenu.
Ali već u leto 2004. baš on je postavljen na čelo pomenutog Nacionalnog saveta (za saradnju sa Tribunalom). „Niko me nije primorao da to prihvatim, zamolili su me. Marović me je molio, rekao je: ‘Možemo ovako unedogled, niko to neće da prihvati, jedino ti možeš da praviš te kompromise, da ne stvaraš odijum.’ I ja sam onda vagao - to jeste neka vrsta rizika i izazova. A opet sam računao da to što radim za mene u političkom smislu neće biti štetno jer ne računam na srpsko biračko telo.“
Dve godine kasnije, u julu 2006, njegova funkcija je optimistički preimenovana u koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa Tribunalom, a krajem 2009. Rasim Ljajić je od Haga digao ruke.
Zvanično obrazloženje bilo je da to čini „zbog neuspeha u potrazi za Ratkom Mladićem“ i to zaista i jeste razlog za ostavku, ali činjenica je da je u jesen te godine osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije (SDPS) i da je počeo da računa na srpsko biračko telo...
Čvrsta ruka u Sandžaku
Ljajićev pristup biračkom telu gotovo doslovno je „sveobuhvatan“ - on ima dve partije: jednu za Novi Pazar, a drugu za Srbiju. „Zelenu“ i „crvenu“, Sandžačku demokratsku partiju i SDPS. Njegove su stranke strogo profilisane shodno nameni i različite po ustrojstvu.
„Zelenom“ iz senke čvrstom rukom vlada Kasim Zoranić, živopisna ličnost kojoj opozicija u Novom Pazaru pripisuje vlasništvo nad jednim blago erotskim portalom. Njegovo se ime 2009. pojavljuje u vesti o dodeljenoj humanitarnoj pomoći iako je, sa još nekim primaocima, bio zaposlen u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, a nekoliko godina unazad, uoči svakih izbora, politički protivnici tvrde da obilazi biračka mesta i vrbuje kontrolore. Agencija Sandžakpres je početkom ove godine objavila, uz dokaze koji deluju uverljivo, da je Zoranić preko lažnih profila na Fejsbuku diskreditovao svoje političke protivnike.
Iako u životnom dobu koje je bliže tradicionalizmu, Zoranić gaji veliku strast ka društvenim mrežama. Poznato je da nadzire Fejsbuk profile članova Sandžačke demokratske partije i da oštro reaguje u slučaju da je neko lajkovao ili prihvatio za prijatelja „politički nepodobnu“ osobu! Na internetu je dostupna fotografija na kojoj je on sa Zlatiborom Lončarom i Bratislavom Gašićem, snimljena - ako je verovati portalima - na aerodromu prilikom dočeka helikoptera s bolesnom novopazarskom bebom.
Ovakva posvećenost stranci dala je rezultate. Sandžaka demokratska partija je i brojna i moćna, pa ljajićevci, rekosmo, već osam godina drže vlast u Novom Pazaru. Poznavaoci lokalnih prilika kažu da im je na predstojećim izborima najveći protivnik eksmuftija Muarem Zukorlić.
Crven, ali ne od stida.
Ljajićeva stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, potpuno je druga priča. Na njenoj internet prezentaciji navedeni su imenom i fotografijom predsednik, šest potpredsednika, predsednik Izvršnog odbora, internacionalni sekretar i portparol. Imena članova Glavnog odbora (250), ni članova Izvršnog odbora (25) - nema! Ako se uzme u obzir da - sudeći prema ambiciozno zamišljenoj inetarktivnoj mapi na stranačkom sajtu - u mnogo više opština u Srbiji odbora nema nego što ih ima, pretpostavka da nije bilo dovoljno članova za popunjavanje Glavnog odbora nije sasvim nerealna.
„Računam da ćemo koaliciji sa SNS doneti tri-četiri odsto glasova“, izjavio je Ljajić samouvereno kad su aktuelni izbori raspisani. Od samog početka ovog izbornog ciklusa, od obbjašnjenja citiranog na početku ovog tekstazbog čega se odlučio na koaliciju sa SNS („jer je Vučić ispunio sva predizborna obećanja“!), pa do dana današnjeg, Rasim Ljajić daje celog sebe u kampanji.
Takav je bio i 2012, kada je pred birače izašao zajedno s Demokratskom strankom Borisa Tadića, „najboljeg predvodnika Srbije“. Rasim Ljajić je tada biračima poručivao da će na sudbonosnim izborima birati između „odlučne i predvidive politike mira i stabilnosti“ DS i „politike koja nije ništa i ima samo smisao da se po svaku cenu dođe na vlast“ SNS. Malo je nedostajalo pa da mu uspe da izdejstvuje privremeno puštanje Vojislava Šešelja da bi umanjio šanse Tome Nikolića...
Ali kad su sabrani glasovi i kad se ispostavilo da je Ljajić potreban Vučiću, njemu nije zasmetalo što je to „politika koja nije ništa“. Istina, nije pristao odmah, već je džentlmenski zatražio da se s njegovim učešćem u vlasti složi Boris Tadić, stariji koalicioni partner.
„Bez stava DS, kao našeg koalicionog partnera, nećemo ulaziti ni u kakve detaljne i konkretne razgovore. Za mene je to od presudne važnosti, zato što hoću do kraja da ostanem korektan“, naglasio je Ljajić. Ispostavilo se, međutim, da je uzdanje u velikodušnost demokrata bilo neopravdano - unutrašnjim sukobima podeljeno Predsedništvo DS je, suprotno svim Ljajićevim očekivanjima, donelo odluku da ne podrži njegov ulazak u vladu.
„Konkretni i detaljni razgovori“ su, međutim, nastavljeni. U poruci izneverenim biračima, koji svakako nisu hteli da podrže SNS, Ljajić je kazao da je svestan moralne diskutabilnosti takve odluke i da zato ima „gorak ukus u ustima“. Ali da je zabrinut - s pravom, inače! - za opstanak SDPS ako ostane u opoziciji.
„Istrajavanje na toj vrsti principijelnosti bio bi politički mazohizam“, rekao je i prišao onoj politici za koju je rekao da joj je smisao samo „da se po svaku cenu dođe na vlast“. Ostalo je istorija... A budućnost: Rasim Ljajić na drugom mestu liste „Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje“.
Čovek za sve režime i nezgodne poslove
Od 2000-te do danas jedina konstanta u svim vladajućim garniturama je bio Rasim Ljajić
Piše: Momčilo Petrović
Posle ovih izbora i još jednog ministarskog mandata, nema nikakvog razloga da se onaj kip žene sa krova Nemanjine 11 ne zameni figurom Rasima Ljajića. Političara koji je više zaslužio da se smatra zaštitnim licem srpske vlade jednostavno nemamo. Kuriozitet je da je čovek koji je bio član svih kabineta posle 5. oktobra prvi put ministar postao slučajno i da su za njega izmišljali resor!
Ljajiću,istaknutom članu opoziconog bloka, Zoran Đinđić je obećao - kad pobede - mesto poslanika u Saveznoj skupštini. I pobedili su. Na izborima 24. septembra 2000. godine DOS je dobio deset mandata, a Rasim Ljajić bio je deveti na listi.
Pošao je na konstitutivnu sednicu parlamenta praktično na onim stepenicama između Rosandićevih konja Žarko Korać mu je rekao da je Đinđić mandat dao Esadu Džudževiću iz Ugljaninove stranke jer je i prema njima imao obavezu. A Rasimu Ljajiću obećaj u da će moći da bira resor kad bude formirana vlada. Najviše su na tome insistirali Svilanović, Labus i Korać, da se Ljajićev opozicioni rad „kompenzuje“ ministarskim mestom, pa je na kraju u vladi SRJ izmišljeno ministarstvo za nacionalne i etničke zajednice.
Posle potpisivanja Beogradskog sporazuma marta 2003. godine, izabran je za ministra za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara SCG. U drugoj vladi Vojislava Koštunice od 15. maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar rada i socijalne politike.
Istu funkciju obavljao je i u vladi Mirka Cvetkovića, formiranoj u julu 2008. godine, kao i nakon njene rekonstrukcije u martu 2011. godine do 2012. godine. U vladi Ivice Dačića bio je potpredsednik i ministar spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija od 2012. do 2014. godine.
Potpredsednik i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija je i u aktuelnoj vladi Aleksandra Vučića. I opet će, ako bude sreće...Na listi SNS za predstojeće izbore je pod rednim brojem 2.
„Razlozi za koaliciju sa naprednjacima su ti što smo s njima dobro sarađivali i što su ispunili sve što su obećali tokom predizborne kampanje 2014. godine“, rekao je bez stida.
Preporod Novog Pazara
Upravo su odsustvo stida i slučaj obeležje celokupnog političkog rada ovog pedesetdvogodišnjeg Novopazaraca, kojeg je nedeljnik Vreme 2004. proglasio za ličnost godine. Događaji koji su prethodili raspadu SFRJ zatekli su ga na studijama medicine u Sarajevu. U proleće 1990, u ime grupe sandžačkih studenata, posle jedne zajedničke molitve, prišao je ispred džamije Aliji Izetbegoviću da se raspita za osnivačku skupštinu SDA, muslimanske stranke u Bosni, i tako upoznao ovog bošnjačkog političara. Potom mu je Izetbegović zatražio pomoć u formiranju ogranka SDA u Sandžaku, a Ljajić mu je za predsednika tog ogranka doveo specijalizanta stomatologije koji se zvao Sulejman Ugljanin.
U naredne tri godine Ugljanin i Ljajić vodiće sandžačku SDA, a do razlaza će doći 1993. godine, kada je Ugljanin od hapšenja koje je naložio Milošević pobegao u Tursku. Naredne godine formira Koaliciju Sandžak i od tada traje oštro njihovo suparništvo.
U ratnim godinama i periodu neposredno posle njih dominirao je Ugljanin sa svojom zapaljivom nacionalističkom retorikom. U godinama relativnog mira prevagu je odnosila Ljajićeva realistička opcija. Ilustrativna je sledeća činjenica: od 2000. do 2008. godine u Novom Pazaru je na vlasti bila Ugljaninova Stranka demokratske akcije Sandžaka, a od tada Ljajićeva Sandžačka demokratska partija. Istina, posle izbora 2012, kada su se obojica našla u Dačićevoj vladi, delili su vlast i u Novom Pazaru, ali je idila kratko trajala: posle godinu dana Ljajić je veštim manevrom „prekomponovao“ skupštinsku većinu i izgurao SDA.
Kada je pre neki dan Sulejman Ugljanin od Saveta bezbednosti UN zatražio da u Sandžak pošalje „snage za sprečavanje konflikata“ i preduzme „druge mere za zaštitu bošnjačkog naroda“, Rasim Ljajić je to nazvao „serijom budalaština koje slušamo već 25 godina“.
Razlika među njima je i u rezultatima upravljanju Novim Pazarom. Poslednjih godina uređen je centar grada, sazidane su nove školske zgrade - u nekim školama, zbog manjka prostora, nastava je obavljana u tri smene, pa su đaci ustajali pre hodže koji poziva na jutarnju molitvu! - a najveći uspeh svakako predstavlja to što je stabilizovano snabdevanje vodom. Decenijama unazad, od maja do oktobra, slavine u domovima Novopazaraca bile su suve!
Izvršilac haških poslova
Što se Ljajićevih rezultata na republičkom nivou tiče, stvari stoje malo drugačije - bio je najbolji u onim poslovima koji nisu imali veze s ministrovanjem!
Kad se 2004. godine postavilo pitanje ko će da potpisuje rešenja o izručenju u Hag, republički ministri pravde Vladan Batić i Željko Šturanović zaključili su da to nije njihov posao i da time treba da se bavi Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Savezna država imala je samo pet ministarstva i sve što nije bilo odbrana, spoljni poslovi, unutrašnja i spoljna ekonomija, spadalo je u resor Rasima Ljajića - readmisije, ekstradicije, transfer osuđenih, sve se smatralo „ljudskim pravima“, pa mu je tako - slučajno! - dodeljeno formalno izručenje haških optuženika. „Nisam bio uključen u aktivnosti vezane za saradnju, to je radio Nacionalni savet, Ministarstvo spoljnih poslova, Svilanović, a ja sam potpisivao rešenja o izručenju, računao sam da je moja uloga tu potpuno drugorazredna“, objasnio je u januaru 2005. godine u intervjuu Vremenu.
Ali već u leto 2004. baš on je postavljen na čelo pomenutog Nacionalnog saveta (za saradnju sa Tribunalom). „Niko me nije primorao da to prihvatim, zamolili su me. Marović me je molio, rekao je: ‘Možemo ovako unedogled, niko to neće da prihvati, jedino ti možeš da praviš te kompromise, da ne stvaraš odijum.’ I ja sam onda vagao - to jeste neka vrsta rizika i izazova. A opet sam računao da to što radim za mene u političkom smislu neće biti štetno jer ne računam na srpsko biračko telo.“
Dve godine kasnije, u julu 2006, njegova funkcija je optimistički preimenovana u koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa Tribunalom, a krajem 2009. Rasim Ljajić je od Haga digao ruke.
Zvanično obrazloženje bilo je da to čini „zbog neuspeha u potrazi za Ratkom Mladićem“ i to zaista i jeste razlog za ostavku, ali činjenica je da je u jesen te godine osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije (SDPS) i da je počeo da računa na srpsko biračko telo...
Čvrsta ruka u Sandžaku
Ljajićev pristup biračkom telu gotovo doslovno je „sveobuhvatan“ - on ima dve partije: jednu za Novi Pazar, a drugu za Srbiju. „Zelenu“ i „crvenu“, Sandžačku demokratsku partiju i SDPS. Njegove su stranke strogo profilisane shodno nameni i različite po ustrojstvu.
„Zelenom“ iz senke čvrstom rukom vlada Kasim Zoranić, živopisna ličnost kojoj opozicija u Novom Pazaru pripisuje vlasništvo nad jednim blago erotskim portalom. Njegovo se ime 2009. pojavljuje u vesti o dodeljenoj humanitarnoj pomoći iako je, sa još nekim primaocima, bio zaposlen u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, a nekoliko godina unazad, uoči svakih izbora, politički protivnici tvrde da obilazi biračka mesta i vrbuje kontrolore. Agencija Sandžakpres je početkom ove godine objavila, uz dokaze koji deluju uverljivo, da je Zoranić preko lažnih profila na Fejsbuku diskreditovao svoje političke protivnike.
Iako u životnom dobu koje je bliže tradicionalizmu, Zoranić gaji veliku strast ka društvenim mrežama. Poznato je da nadzire Fejsbuk profile članova Sandžačke demokratske partije i da oštro reaguje u slučaju da je neko lajkovao ili prihvatio za prijatelja „politički nepodobnu“ osobu! Na internetu je dostupna fotografija na kojoj je on sa Zlatiborom Lončarom i Bratislavom Gašićem, snimljena - ako je verovati portalima - na aerodromu prilikom dočeka helikoptera s bolesnom novopazarskom bebom.
Ovakva posvećenost stranci dala je rezultate. Sandžaka demokratska partija je i brojna i moćna, pa ljajićevci, rekosmo, već osam godina drže vlast u Novom Pazaru. Poznavaoci lokalnih prilika kažu da im je na predstojećim izborima najveći protivnik eksmuftija Muarem Zukorlić.
Crven, ali ne od stida.
Ljajićeva stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, potpuno je druga priča. Na njenoj internet prezentaciji navedeni su imenom i fotografijom predsednik, šest potpredsednika, predsednik Izvršnog odbora, internacionalni sekretar i portparol. Imena članova Glavnog odbora (250), ni članova Izvršnog odbora (25) - nema! Ako se uzme u obzir da - sudeći prema ambiciozno zamišljenoj inetarktivnoj mapi na stranačkom sajtu - u mnogo više opština u Srbiji odbora nema nego što ih ima, pretpostavka da nije bilo dovoljno članova za popunjavanje Glavnog odbora nije sasvim nerealna.
„Računam da ćemo koaliciji sa SNS doneti tri-četiri odsto glasova“, izjavio je Ljajić samouvereno kad su aktuelni izbori raspisani. Od samog početka ovog izbornog ciklusa, od obbjašnjenja citiranog na početku ovog tekstazbog čega se odlučio na koaliciju sa SNS („jer je Vučić ispunio sva predizborna obećanja“!), pa do dana današnjeg, Rasim Ljajić daje celog sebe u kampanji.
Takav je bio i 2012, kada je pred birače izašao zajedno s Demokratskom strankom Borisa Tadića, „najboljeg predvodnika Srbije“. Rasim Ljajić je tada biračima poručivao da će na sudbonosnim izborima birati između „odlučne i predvidive politike mira i stabilnosti“ DS i „politike koja nije ništa i ima samo smisao da se po svaku cenu dođe na vlast“ SNS. Malo je nedostajalo pa da mu uspe da izdejstvuje privremeno puštanje Vojislava Šešelja da bi umanjio šanse Tome Nikolića...
Ali kad su sabrani glasovi i kad se ispostavilo da je Ljajić potreban Vučiću, njemu nije zasmetalo što je to „politika koja nije ništa“. Istina, nije pristao odmah, već je džentlmenski zatražio da se s njegovim učešćem u vlasti složi Boris Tadić, stariji koalicioni partner.
„Bez stava DS, kao našeg koalicionog partnera, nećemo ulaziti ni u kakve detaljne i konkretne razgovore. Za mene je to od presudne važnosti, zato što hoću do kraja da ostanem korektan“, naglasio je Ljajić. Ispostavilo se, međutim, da je uzdanje u velikodušnost demokrata bilo neopravdano - unutrašnjim sukobima podeljeno Predsedništvo DS je, suprotno svim Ljajićevim očekivanjima, donelo odluku da ne podrži njegov ulazak u vladu.
„Konkretni i detaljni razgovori“ su, međutim, nastavljeni. U poruci izneverenim biračima, koji svakako nisu hteli da podrže SNS, Ljajić je kazao da je svestan moralne diskutabilnosti takve odluke i da zato ima „gorak ukus u ustima“. Ali da je zabrinut - s pravom, inače! - za opstanak SDPS ako ostane u opoziciji.
„Istrajavanje na toj vrsti principijelnosti bio bi politički mazohizam“, rekao je i prišao onoj politici za koju je rekao da joj je smisao samo „da se po svaku cenu dođe na vlast“. Ostalo je istorija... A budućnost: Rasim Ljajić na drugom mestu liste „Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje“.